Drama niškog alpiniste na Himalajima
 
Sam na Mont Everestu I

Zoran Miletić je stigao na samo dvesta metara od vrha. Zbog gladovanja mu je ponestalo snage i morao je da se vrati da bi izbegao belu smrt

,, Suznim očima je gledao najviši planinski vrh na svetu. Duša ga je bolela kad je shvatio da više nije u stanju da se popne još oko dvesta metara i tako postane prvi Srbin koji je stao na krov sveta Mont Everest, čija je visina 8.848 metara  ,,


Alpinista Zoran Miletić, 39-godišnji ekonomista iz Niša i čovek koji je u proteklim godinama zabadao našu zastavu na planinskim vrhovima svih kontinenata, imao je još samo toliko snage da se vrati niz ledene strmine Himalaja. Bio je iscrpljen, gladan, a na temperaturi koja je iznosila oko 50 Celzijusovih ispod nule i žeđ ga je morila.

Naporni poduhvat

Dubok uzdah i sažaljivo-preziran izraz na licu mladog čoveka koji je 2. aprila krenuo iz Niša da osvoji najviši vrh na svetu, a otuda se u sredu, 23. juna, vratio razočaran i dvadeset kilograma lakši.

- Izdali su me iz prevelike zavisti. Oni su shvatili da ću ja sasvim sigurno da se popnem na najviši vrh na sveut je i to su podmićivanjem vodiča Šerpe sprečili...

Već dvadeset godina Zoran Miletić je zaljubljen u ovaj izuzetno naporan i opasan sport. Učestvovao je u gotovo trideset alpinističkih ekspedicija širom sveta, popeo se na šest od sedam najvećih planinskih vrhova i sada je, ovog proleća, dakle, svoju alpinističku veštinu i izdržljivost valjalo da kruniše i Mont Everestom. Osam meseci se pripremao za ovaj poduhvat, a prethodnih godina već je triput bio na himalajskim visinama i šest puta u Nepalu. Nije, dakle, polazio u nepoznato, ali je već na samom polasku bila naizgled nepremostiva prepreka. Rat i nemogućnost da izađe iz zemlje jer je vojni obveznik. Vojska Jugoslavije je, međutim, imala razumevanje i od Generalštaba je dozvola za izlazak stigla 2. aprila ujutro. Istog popodneva je iz Sofije poleteo preko Frankfurta i Bakua za Katmandu, glavni grad Nepala. Sam! Trojica ljudi iz prateće ekipe nisu mogli.

Nepalski prijatelji su ga uvrstili u gruzijsku ekspediciju. Maršruta prema Mont Everestu se već pre toga znala. To je ona sa tibetanske strane koja je jevtinija, ali znatno teža.

U bazni logor u Tibetu je stigao sa dva dana zakašnjenja. Tamo je već bilo stotinak alpinista iz mnogih zemalja. Uzgred, do prošle godine je oko 800 alpinista iz celog sveta (među njima su i Slovenci koji su svojevremeno predstavljali Jugoslaviju) uspelo da se popne na visinu od 8.848 metara.

- U baznom logoru je bilo malo alpinističko selo. Šator do šatora. Ovde je bio i jedan bogatiji Japanac ali je po njega već na visini od 6.800 metara došao helikopter. Malaksao je. Hoću da kažem da je i penjanje a i sam boravak na ovakvim visinama izuzetno naporan. Neki su već na 7.000 metara koristili kiseonik, a ja sam bio u stanju da bez maske igram košarku. Drugim rečima, imao sam skromnu opremu ali sam izuzetno fizički bio pripremljen.

Nastavak priče niškog alpiniste je o danima koji su se otezali kao godine. Penjanje po nekoliko stotina metara, postavljanje šatora, pa opet povratak niz ledene litice na start. Radi prilagođavanja organizma na razređeni vazduh i okrepljenje. I opet tako. Korak po korak, metar po metar po žestokom, ljutom mrazu, čvrstom i iskričavom snegu ili surovim gromadama leda. Ili uz kamene litice koju je teška studen davno prošarala pukotinama.

Carstvo bele smrti

Samo bi dokumentarnim filmom drugim ljudima osvajači najvećeg vrha na svetu mogli da dočaraju napor, rizik i smrtnu opasnost ovakvog poduhvata. Inače, samo penjanje traje više nedelja. Neizbežni pomagači u ovakvim poduhvatima su vodiči iz plemena Šerpa koji su prethodno, najčešće u Evropi, završili specijalne alpinističke kurseve i škole. Oni su i izdržljiviji od alpinista - sportista jer žive na visinama od nekoliko hiljada metara. Svakako, penjanje na Mont Everest je i za njih naporno i rizično, ali su dobro plaćeni.

Miletiću je za vodiča određen Džambu. Početkom maja niški alpinista je već bio na visini preko 8.000 metara, a obaveza ovog Šerpe je bila da mu donese nove količine hrane i kiseonik. Zbog proređenog vazduha disanje je izuzetno teško. A počelo je opet, po ko zna koji put, nesnošljivo nevreme - vetrovi koji su prosto kidali šatore, mećava, snežna oluja. Sneg je neprestano zasipao, a vetar ga je raznosio kao paperjaste... Valjalo je da se sačeka da se nevreme stiša da se spoji nekoliko mirnih dana, a takvih pogodnih je baš u maju najviše. A čekao je da stigne vodič Džambu, koga je poslao za hranu i kiseonik. Kasnio je...

Šestog maja je Đurđevdan. Zoran je prvobitno planirao da baš tog dana osvoji najviši vrh. Bez hrane i kiseonika nije mogao. Trojici Ukrajinaca je uspelo. Popeli su se sa 8.848 metara. Jedan je tamo i ostao. Bela smrt. Drugom su promrzli ruke, noge, uši i nos. Uspeo je da siđe nekoliko stotina metara niže i odavde je uz pomoć pedesetak alpinista polumrtav spušten u bazni logor.

Sledeći su Poljaci. Četvorica su uspela da na Mont Everestu zabodu zastave svoje zemlje, ali su se samo dvojica vratila. Dvojica su zauvek ostala na krovu sveta. Bela smrt.

- Serija smrti unela je veliku napetost mestu alpiniste. Zavladao je strah. To nije mimoišlo ni mene. Ali, moja je kondicija bila izvanredna i ja sam se 18. maja našao na poslednjem visinskom logoru koji je na oko 8.300 metara. Ovde sam odlučio da idem do kraja. Nažalost ostalo mi je opet izuzetno malo hrane i kiseonika, pa sam Džambua poslao da to donese odozdo sa visine od 7.100 metara. Za dan-dva je valjalo da se vrati, ali njega nije bilo. Dani su se otegli. Bio sam očajan. Za dva dana sam imao samo po koji zalogaj proteinske kaše koju sam spremao na primusu. Sporo. Zbog nedovoljno kiseonika u vazduhu. Nestala mi je i voda u specijalnom termosu, a topljenje snega je takođe bilo otežano.

Stiže Pavel, ali...

Trećeg i četvrtog dana nije imao ni mrvicu hrane. Temperatura minus pedeset. Snežan himalajski vetar je gotovo slepljivao zidove šatora. Zoran je ležao obučen u specijalnoj alpinističkoj odeći. Na glavi kapa sa prorezom za oči. I samoća u belom paklu Himalaja.

- Bio sam ostavljen i zaboravljen. Gladan i žedan. Bočica sa kiseonikom prazna. Disanje je bilo mučno. Jedini saveznik mi je bilo dobro zdravlje. Ali, nije ni moja psiha od čelika. San i java su mi se pretvarali u košmar. Izbegavao sam da mislim na hranu. Ali, moje telo je samo sebe jelo. Kopnio sam.

U ovo vreme niška pijaca prosto se crvenela od trešanja i jagoda.

- Ovo voće mi je i najviše bilo pred očima. Osećao sam i miris iz majčine kuhinje: sarma, podvarak, gulaš... U mislima sam nastojao da od svega pobegnem. Uzalud. U košmaru su mi cvrčale pljeskavice u niškim ćevabdžinicama. Bože, kolika je to samo sreća kad čovek ima šta da jede. I kolika je uteha kad u takvoj nereći može da se priseća osmeha svojih najmilijih. Moje dečice pre svega. Sećanje na njih me je hrabrilo i bodrilo da u ovim surovim uslovima mirujem i izdržim dok vodič ne dođe sa hranom i bocama kiseonika. Na smrt nisam smeo da mislim. Tako bi je samo prizivao.

Četvrtog dana su počele i halucinacije. A onda i nešto što ga je vratilo u stvarnost.

- Umesto vodiča Džambua na mali plato na visini od 8.300 metara stigao je pedesetogodišnji Rus Pavel. Alpinista i čudovište od čoveka. Zbog izuzetne fizičke snage služio je kao zamorče u ruskim svemirskim laboratorijama. Nagog su ga stavljali u komoru u kojoj je temperatura minus 70. Posle su sa njegove kože skidali kore leda. I prebacivali u onu gde su temperaturu povećavali i do plus 60 Celzijusovih... Kao da sam oca video. Onda i razočaranje. On je mogao da mi da samo jednu bočicu kiseonika. Hranu jedva da je imao i za sebe. Ipak, bratski smo je podelili. To me je malo vratilo u život. Ali, to nije bilo dovoljno da izdržim preostali i najnaporniji deo puta do vrha Mont Everesta.

Ruski alpinista Pavel je došao kod Zorana u subotu, 22. maja. Dogovorili su se da prema vrhu zajedno krenu u noći između 23. i 24. maja. Ali, Zoranu su već nekoliko dana ranije iscurele baterije na čeonoj svetiljci, pa su polazak odložili za jutro. Pošli su u ranu zoru. Stotinak metara su se penjali zajedno. To je trajalo satima. Onda je svako sebi odabrao lakši put. Pred obojicom su bile dve teško premostive džinovske stepenice. Uspon od gotovo devedeset stepeni.

- Na jednoj ledenoj steni u udubljenju je bio mrtav alpinista. Žmarci su mi pošli niz leđa. To je jedan od onih momaka iz "alpinističkog sela" u baznom logoru. I sledećeg mrtvaca sam prepoznao, Belgijanac Patrik. Treći mrtav čovek je bio iz neke ranije ekspedicije. Po izgledu lica rekao bih da je iz Skandinavije... U podne sam bio na visini od 8.650 metara. Već je izmaglica a za pola sata ili sat ni prst pred okom se neće videti od tmurnih oblaka koji su se ovde spojili došavši sa nepalske i tibetanske strane.

Sprečen zbog zavisti

Niški alpinista je uz uzdah nastavio:

- Čežnjivo sam gledao gore prema vrhu koji para nebo. Da sam bio u prilici da pre zore pođem i da sam imao hranu i dovoljno kiseonika (u boci koju mi je dao Pavel ostala je samo trećina!), bilo bi mi potrebno još sat i po penjanja. I bio bih prvi alpinista iz sadašnje Jugoslavije koji je osvojio Mont Enverest. Moj životni san bio bi ostvaren. Ovako... Duša me je bolela, plakao sam. Morao sam da siđem i stignem na avion. Imao sam povratnu kartu, a samo malo para. Mahnuo sam Pavelu. Moja odluka da se vratim je bila neminovna i u mom životu najteža. Duša mi je plakala dok sam silazio u bazu na 8.300 metara. Sutradan je sišao i Pavel, ali od napora i straha nije više bio razborit čovek pa nije ni umeo da mi kaže da li je osvojio vrh ili nije. Ja mislim da nije.

Istog dana, a reč je o utorku, 25. maja, konačno je stigao i Džambu. Umesto hrane i kiseonika preneo mi je poruku Gruzijaca da se vratim u ekipu, a doneo je samo malu švajcarsku čokoladu. Bila je smrznuta, pravi kamen, pa sam slomio dva prednja zuba. Nisam to ni osetio pa sam ih žvakao zajedno sa čokoladom. Džambu je to video, ali nije smeo da se nasmeje. Ja sam bio besan. Svašta sam mu rekao. I to da sam sasvim siguran da su ga Gruzijci kupili za sitne pare da mi na vreme ne donese hranu i kiseonik i tako spreči u osvajanju vrha. Podmitili su ga i on je zaboravio na 3.000 dolara koliko mu je plaćeno da mi u poduhvatu pomogne. Kasnije, kad sam u logoru na planinskoj strani našao gruzijsku ekspediciju, nisam izdržao: "Izdajice, sram vas bilo, zar je to solidarnost i fer-plej u sportu!" Nema, inače, nikakve sumnje da je iz njih progovorila zavist. Ono što nisu mogli oni, to ne treba da bude omogućeno drugom.

Nišlija se posle nekoliko nedelja oporavljao među kolegama alpinistima u Sofiji. Neki od njih su mu još na Himalajima kazali da je mogao da tvrdi da je osvojio vrh.

- To mnogi čine - veli on. Pređu visinu od 8.000 metara i ispričaju da su se popeli i na 8.848 metara. Stvar je morala, jer nema svedoka. Ja takvu laž ne bih preživeo. Zbog toga ću...

U proleće iduće godine Zoran Miletić iz Niša kreće opet na Himalaje. Uveren je da će konačno da mu se ostvari životna želja da zastavicu naše zemlje zabode na najviši vrh na svetu. Pored sponzora i ovog puta će mu, nada se, pomoći Savezno ministarstvo za sport, savezno i republičko. Ovakvi poduhvati mnogo koštaju i donose slavu. Ali, često se osvajanje najvećeg vrha na svetu plaća i glavom.

Mala greška i - smrt. Zoran nijednu nije napravio. Jedino su se o njega drugi ogrešili.

Hilari i Tensing

Davnašnja čovekova želja da se popne na Mont Everest, najveći vrh na svetu, ostvarena je prvi put 1. aprila 1953. godine. posrećilo se Novozelanđaninu Hilariju i Šerpi Tensingu. Oni su pripadali engleskoj ekspediciji koju je predvodio pukovnik Hant. Godinu dana ranije švajcarska ekspedicija je stigla do 8.600 metara.

Prvi stigli, ali su stradali

Niški alpinista Zoran Miletić nam je ispričao i ovo:

- U toku boravka na Himalajima saznao sam da su nedavno pronađena tela Amerikanaca Malorija i Irvinga koji su se, pretpostavlja se, 1924. godine prvi popeli na Mont Everest. Ali, smrzli su se u povratku i njihova tela se zbog velike hladnoće nisu raspala. Kod njih su nađene i beleške i kada budu saopšteni podaci iz njih, to će biti velika senzacija među alpinistima.

Najbolji alpinista

Prilikom oporavka u Sofiji alpinista iz Niša je bio i na predavanju poznatog poljskog alpiniste Andžeja Zavade koji je svojevremeno osvojio Mont Everest u zimskim uslovima.

- Njegove reči bile su mi melem. On je kazao: "Gospodo, upamtite: najbolji alpinista je živi alpinista!"

Desimir MILENOVIĆ


Sam na Mont Everestu II

Zoran Miletić je stigao na samo dvesta metara od vrha po drugi put.

Do sna severnom stranom !!!

Nišlija Zoran Miletić krenuo je u smeli poduhvat, po drugi put u nadi da će, ako ga sreća i vreme posluže, sredinom maja 2002 god. osvojiti krov sveta Mont Everest na visini od 8.848 metara.
- Mont Everest je moj neostvareni san; 1999. godine sam stigao na 200 metara ishod vrha, ali sam odustao jer nisam imao više boca sa kiseonikom. Sada ćemo pokušati sa severne, teže strane koju je savladalo samo nekoliko ljudi - rekao je za "Glas" Zoran Miletić pred polazak na dalek put.

Osim Miletića u ekspediciji od 12 ljudi su i predstavnici ostalih naroda istočne Evrope. Vođa grupe je poznati alpinista Rus Vječeslav Skripka."

Zoran je bio 171 žrtva Mount Everesta na 100 metara od vrha, SLAVA MU !